Da ve­ći­na ra­se­lje­nih po­ro­di­ca sa Ko­so­va i Me­to­hi­je na­sta­nje­nih u Be­ra­na­ma ži­vi u iz­u­zet­no te­škim uslo­vi­ma, uvi­dje­li su i lju­di oku­plje­ni oko Ban­ke hra­ne. Uoči­li su da su glad, ne­za­po­sle­nost i sve­u­kup­no si­ro­ma­štvo nji­hov za­jed­nič­ki ime­ni­telj i da bi dru­štvo u cje­li­ni mo­ra­lo iz­na­la­zi­ti od­go­va­ra­ju­će mje­re za ubla­ža­va­nje ka­ta­stro­fal­nog so­ci­jal­nog sta­nja u kom se na­la­ze. Za­to su od­lu­či­li da ugro­že­noj po­ro­di­ci Ha­sa­na Mu­ra­ta­ja, iz iz­bje­glič­kog na­se­lja Ri­ver­sajd, u sa­rad­nji sa dnev­nim no­vi­na­ma ,,Dan”, uru­če po­moć ko­ja se sa­sto­ji od osnov­nih ži­vot­nih na­mir­ni­ca i sred­sta­va za hi­gi­je­nu. Pri­li­kom uru­či­va­nja pa­ke­ta Mu­ra­taj je dir­lji­vo po­zdra­vio gest do­na­to­ra, ko­ji su još jed­nom po­ka­za­li da su sprem­ni da pru­že ru­ku po­mo­ći oni­ma ko­ji­ma je ona za­i­sta po­treb­na.
- Ob­ra­do­va­la me je ova po­moć jer u mo­joj po­ro­di­ci go­spo­da­ri glad. Sva­ko ju­tro kre­će­mo u obi­la­zak kon­tej­ne­ra. To je je­di­ni na­čin da ne­ka­ko pre­ži­vi­mo. Če­sto ne na­đe­mo ni­šta. Na­rod ne­ma ni za se­be, a ka­mo­li za ba­ca­nje. Na­še mu­ke se ne mo­gu opi­sa­ti. Za­to oče­ku­je­mo po­moć dru­štva u cje­li­ni ona­ko ka­ko to či­ni Ban­ka hra­ne, jer uko­li­ko se to ne de­si po­če­će­mo da umi­re­mo od gla­di - ka­zao je Mu­ra­taj. On je pod­sje­tio da ži­vi u sve­ga če­tr­de­se­tak kva­dra­ta stam­be­nog pro­sto­ra sa si­nom, sna­hom i i unu­či­ći­ma.
Na­gla­sio je da ga bo­li to što ne­ki lju­di ži­ve u iz­o­bi­lju dok su dru­gi okru­že­ni bi­je­dom i si­ro­ma­štvom.
- Mi ov­dje ne­ma­mo ni­šta. Ža­lo­sno je da ni­ko od nas ni­je za­po­slen, jer bi svi mi ra­di­je ra­di­li ne­go gle­da­li kad će se ne­ko smi­lo­va­ti i udi­je­li­ti nam mi­lo­sti­nju. Umje­sto da nad­le­žni po­ve­du ra­ču­na o na­ma, nu­de nam sa­mo li­je­pe pri­če. Ta­ko gla­du­je­mo i tu­gu­je­mo, a po­mo­ći ne­ma, pa ne­ma. Me­đu­tim, vje­ru u lju­de vra­ti­la nam je Ban­ka hra­ne ko­ja je od­lu­či­la da po­mog­ne mo­joj si­ro­ma­šnoj po­ro­di­ci. Za­to smo du­bo­ko za­hval­ni tim hu­ma­nim lju­di­ma – na­gla­sio je Mu­ra­taj.
Po nje­go­vom mi­šlje­nju u Be­ra­na­ma bi tre­ba­lo pod hit­no pri­stu­pi­ti otva­ra­nju na­rod­nih ku­hi­nja u ko­ji­ma bi ve­li­ki broj glad­nih pro­na­šao svoj spas.
- Ov­dje u Ri­ver­saj­du sva­ka po­ro­di­ca bro­ji po de­se­tak čla­no­va. Svi su oni te­ška si­ro­ti­nja. U to mo­že da se uvje­ri sva­ko ko do­đe i sa­gle­da nji­ho­vu gor­ku sud­bi­nu. Po­seb­no je po­gub­no to što dje­ca ne­ma­ju ni ono naj­o­snov­ni za ži­vot. Če­sto pla­ču, a ro­di­te­lji ne­ma­ju da im po­nu­de ono što tra­že. Za­to bi tre­ba­lo pod hit­no otvo­ri­ti na­rod­ne ku­hi­nje gdje bi i sta­nov­ni­ci Ri­ver­saj­da mo­gli da uto­le glad - sma­tra Mu­ra­taj.
On je pod­sje­tio da nje­go­va de­se­to­čla­na po­ro­di­ca zbog ne­pla­će­nih ra­ču­na za stru­ju mje­se­ci­ma ži­vi u mra­ku.
- Ve­ći­na po­ro­di­ca iz iz­bje­glič­kog na­se­lja Ri­ver­sajd, mje­se­ci­ma ži­vi u mra­ku jer su ih rad­ni­ci Elek­tro­di­stri­bi­ci­je is­klju­či­li sa di­stri­bu­tiv­ne mre­že zbog ne­pla­će­nih ra­ču­na ko­ji u pro­sje­ku po jed­nom do­ma­ćin­stvu iz­no­se vi­še od dvi­je hi­lja­de eura. Na­kon is­klju­če­nja stru­je do­šlo je do vr­hun­ca na­še pat­nje. Ro­di­te­lji su pri­nu­đe­ni da dje­cu is­pi­šu iz ško­le jer ona u da­tim okol­no­sti­ma ne mo­gu da uče. Mi­slim da bi ci­je­lo dru­štvo pred ova­kvom či­nje­ni­ci­om mo­ra­lo do­bro da se po­za­mi­sli – po­ru­čio je Mu­ra­taj.
D.J.


Mo­ra­ju de pro­se

Mu­ra­taj na­vo­di da su čla­no­vi nje­go­ve po­ro­di­ce če­sto pri­mo­ra­ni da pro­se.
- Me­đu sta­nov­ni­ci­ma Ri­ver­saj­da ni­je ma­li broj onih ko­ji se od­lu­ču­ju da pro­se jer dru­gog iz­bo­ra ne­ma­ju. To po­ne­kad ra­di i mo­ja po­ro­di­ca. Pri­nu­đe­ni smo da sa is­pru­že­nom ru­kom če­ka­mo ho­će li se ne­ko smi­lo­va­ti i udi­je­li­ti nam ne­što ka­ko bi pre­ži­vje­li od da­nas do sju­tra. Zna­mo da je za­ko­nom za­bra­nje­no da se pro­si, ali to je na­ša sud­bi­na – ka­zao je Mu­ra­taj.